Kafa je na stolu. Nasula sam u nju malo praha za capuccino, pošto mi nešto crna kafa više ne godi, a nemam mlijeka. A volim da eksperimentišem. Mislila sam da i neće baš valjati, ali uopšte nije loše ovako. Šta me briga što niko drugi ne pije tako. 🙂

Ne radim sedmicu dana, jer je prelaz sezone pa nema posla. Moj mali je jako sretan što se svako jutro probudi i ugleda moje lice.

Otac pije pivo u drugoj sobi, ali zanemariću sve što je loše i misliću samo na ono što je dobro u ovom danu.

Dok ja pišem, moj sinčić gleda kroz prozor kako pada kiša. Upravo je sa uživanjem popio svoj omiljeni sok.

Njegov osmijeh čini da sve na ovom svijetu ima nekog smisla.

….

Prekinula sam pisanje ovog posta zbog svađe koja je izbila između mojih. Održala sam svima jednu dobru bukvicu. Zapravo time sam i samoj sebi održala bukvicu. Ta bukvica je otprilike sadržavala sljedeće stvari:

Niko nikome ni za sta nije kriv. Za sve loše što se dešava u nečijem životu svako je sam sebi kriv. Jedino nije kriv ako je dijete, tj. još nije oformljena ličnost, ili ako je maloumnik.

Neko je propio sve pare koje ima zato što mu je žena rekla nešto, i zbog tih njenih riječi, taj je otišao u kafanu i propio sve što je imao.

Mene svaki dan neko uvrijedi. Ja bih prema tome trebala biti najveća pjandura u ovoj kući. Po tome sam i ja već od samog jutra trebala počet pit, ali ne pivo, nego nešto mnogo žešće. Koliko su veliki nečiji problemi, tolika treba biti i jačina alkohola, zar ne?

Ali meni niko ni za sta nije kriv. S tom tezom sam mogla proći kada sam jos bila u pubertetu, ali više ne. Svako nosi dio svoje odgovornosti. Budi ti nesretan i ne slazi se sa svojom zenom ili muzem ili sta ja znam vec s kim, ali ti prihvati dio svoje odgovornosti i krivice, i ne miješaj druge u svoje konflikte.

Niko meni nije kriv što ja nisam završila svoj fakultet. Niko mi nije kriv ni za moj propali brak. Taj brak je mogao biti spriječen, jer sam ja par dana prije vjenčanja htjela to sve prekinuti, jer sam već tad znala da mi nismo jedno za drugo. On je plakao, govorio da će se ubit…a ja nisam željela nikog da nosim na duši.

I sve mi to nije opravdanje. Ne postoji opravdanje. Razum je ozbiljno zakazao. Sve je zakazalo.

Nekad mi dođe da svoje roditelje okrivim za sve loše što mi se dešavalo u životu. I okrivim ih.

No mogu ih kriviti za to što su me jos kao tinejdzerku puštali da budem u gradu dokle hoću, što me nisu kaznjavali kada se iz grada vratim u 5h ujutro, ali ih ne mogu kriviti za sve što se zbilo kada sam ja postala zrela osoba.

Za sve poslije toga sam samoj sebi kriva. Pročitala sam ured pola biblioteke ozbiljne literature, bila sam dovoljno razumna da znam razlikovati dobro od zla, išla sam i u dzamiju kada sam bila dijete, znala sam za Boga, znala sam da Bog strasno kaznjava, ne mogu reći da nisam znala. Da nisam znala, onda bi mi to moglo biti kao neko opravdanje.

I sad kada sam prihvatila svoju krivicu za sve loše što mi se desilo, sada se moze reci da mogu okrenuti novu stranicu bez straha šta cu ugledati na toj stranici. Šta god da je Bog zapisao, necu se buniti, jer znam da je svo dobro od Njega, a za loše mogu samu sebe da okrivim i da se popravljam u tom smislu.

Osjećam da moje vrijeme tek dolazi. Završiću ja i taj fakultet ako Bog da. Ustvari ne moram taj, mozda neki drugi. Oslobodiću se svih lanaca koje sam samoj sebi nametnula a koji me sprječavaju da napredujem.

Gledam se u ogledalo. Nisam se mnogo promijenila. Zapravo, u licu sam ljepša nego prije, oči su mi se malo udubile i sad su još izražajnije. Malo sam se udebljala, ali sredićemo i to ako Bog da.

Ništa nisam izgubila. Imam zdravo i lijepo dijete. Dijete nema oca, mislim ima, al’ kao da i nema, ali imace i oca, i to samo takvog, ako Bog da. Sve u svoje vrijeme.

Nemam razloga da budem nesretna. Činjenice tako kažu. Moj život moze da bude bolji neg što je ikad bio, s Bozijom pomoci.

 

(iz arhive: 22. 9. 2014.)