– Nikada nemoj čoj'eka dočekat’ smrknuta , more bit’ da se umorio i da je gladan, nego fino sa njim, pitaj ga kako je , svaki belaj insan lakše prihvati kad je sit i kad mu ga kazeš na lijep način…
– Vazda budi uredna, neće čoje'k grlit’ čiste podove , ako je kuća čista , ti budi još mirišljavija : žena se samo jednom more zgadit’ čo'jeku …
– Ne moraš vazda sve kazat’ što misliš, nekad je dobro i vode u usta uzet , svaka koja ostane je zlatna…pazi: riječi su i med i otrov, ne mozeš ih vratiti kad jednom izgovoriš…
– Vidi s kim imaš posla :ako je čoj'ek tersali i sve mu smeta dok je još mlad, šta će bit’ kad ostari….
–  Ako ne pazi vlastitu majku, neće pazit’ ni tebe , ni tvoju …
Eh, kako su mudre bile naše stare majke …al’ tek kad i sami ostarimo, shvatimo …”

Mudro zbore nene, nema šta. I sve ovo uopste nije ni teško ispoštovati, ako ima imalo insana u tebi. Samo je potrebno da budes insan. Nista vise. Ne mora zena bit ni pametna da sve ovo shvati i usvoji kao svoj nacin ponasanja. Dovoljno je samo da voli svoga muza i da ne bude plaho nabusita, po mogucnosti nikako nabusita.

E sad, to sve se moze ispostovati i ako druga strana ne daje znakove neke zavalnosti za toliku tvoju dobrotu i umilnost, i tu nastupaju te nene sa svojom filozofijom. Znaci, cak i da ti je muz nekim slucajem teško đubre, ti trebas do smrti da se nosis sa tim i da nikad ne pogubis zivce i pozelis ga jedno jutro odvalit tavom po glavi.

Dolazi muz kuci s posla smrknut a ti ga ozarena lica pitas kako je, nudis mu veceru, rahatluk, kafu sa friško ispečenom kockom i sta sve ne. Logicno, sto ne bi svog milog cojka docekala na najljepsi moguci nacin.

Mozes ga čak i s vrata zaskočit. Hahah. Što li se nene ne dosjetise toga. Slabe su tu izgleda bile. 😛 Poslije toga mu mozes iznijet za veceru i izgoreno pile, sumnjam da bi se plaho ljutio.

Ali sta sam ono htjela rec…Jah: i recimo dolazi taj zamisljeni čovjek svaki dan smrknut, a ti svaki dan nasmijana, ne smijes ne daj Boze bit u PMS – u, ili ne znam vec u cemu, a on svaki dan smije biti smrknut. Jer je on dosao s posla, i ima pravo da bude smrknut, dok ti nemas to pravo, jer ti nisi nista tesko radila, mozda si malo kopala na njivi, i mozda te kicma rastura, ali sve je to nista spram njegovog rada.

Hm… Valjda nene znaju najbolje. Ko sam ja da se usudim pobiti jednu mudru nenu.

Ženo ti za svog čovjeka uvijek budi mirišljava, a on moze ponekad i smrdit, ipak je on musko, mislim njegov se smrad moze tolerisat, a tvoj ne moze, jer…a ne znam ja, ja  nisam dovoljno pametna da to skontam, moracu kakvu nenu pitat o toj razlici između muškog i ženskog smrada.

Što se tice uzimanja vode u usta, ne mogu za to nista lose rec, jer tehnika je stvarno predobra. Sama znam po sebi da bi mi zivot vjerovatno bio puno ljepsi da sam ikad u kriznim zivotnim situacijama, kada sam zeljela svasta nekom da se izgovorim, jednostavno umjesto toga pribjegla ovoj tehnici.

Al’ ipak ova tehnika ima i jedan nedostatak. Sta ako se ispostavi da se tvom muzu recimo malo sviđa bilo sta sto mu ti kazes, a ima i takvih slucajeva. Ima i slucajeva kada je zena mnogo inteligentna a čovjek slab s pamecu, pa nece da slusa zenine mudrosti a hoce da ona non – stop slusa i da se slaze sa njegovim budalastinama.

I sta sad, ti trebas stalno uzimat vodu u usta i zadrzavat tu mudrost u sebi, a dozvoljavat da njegove gluposti izlaze vani? Postoji velika mogucnost da s duzim periodom takvog nacina zivota i ti zaglupiš.

Znaci, ima i tehnika sa vodom svojih nedostataka, i to prilicno velikih.

Sta ono bi dalje: “Ne moras vazda kazat sve sto mislis…” Ah nije, i to je povezano s vodom..ali nema veze, moracu ovu recenicu da prokomentarisem, jer sam je licno na svom primjeru isprobala.

Primijetim ja da se ne slazem sa razmisljanjem svog sada vec bivseg muza, tj. da se vrlo rijetko slazem. Da mi je da se slazem, ali ne mogu kada primijetim sa koliko neznanja pristupa svakoj zivotnoj temi. I postane nase neslaganje u razmisljanjima ocito, tj. previse očito kada smo u nekom drustvu, tj na sijelu, i kada se raspravlja o necemu. I postade mene sramota toga da se rijetko kada mogu o necemu sloziti sa njim. Zaista me postade pravo sramota. Ja zeljna onog osjecaja da imam pametnog cojka uz sebe i da mi oci sijaju od dragosti kada on prica, da ga podrzavam u svemu, da nedam da za njega iko ista lose kaze, da ga branim u drustvu kada neko pokusa pobiti njegove teze. Trazila sam tracak neceg s cim bih se slozila u njegovom govoru punom oholosti, zadrtosti i neupucenosti, i nisam nasla nista, zbog cega sam sve vise zapadala u zalost zbog takvog stanja. I na kraju odlucim da glumim da se slazem sa njim, od silne sramote sto ja kao njegova zena nikada ne mogu stati na stranu njegovog zadrtog nacina razmisljanja o svemu na ovom svijetu.

“Ne moras kazati sve sto mislis…” Da, zbilja nisam govorila sve sto mislim, tj. na kraju sam malo sta i govorila od onog sta mislim, tako da je na kraju ostalo…sta je ostalo? Ostala je jedna ogromna, truhla, odvratna LAZ.

– Kriva si. Priznaj da si kriva! –

– Jesam, kriva sam. ( Ali ne mislim da sam kriva. )

– Idi izvini se mojoj majci. Poljubi je u ruku. Zamoli je da ti oprosti. –

– Dobro, hocu. – (Šta koji klinac treba ona da mi oprosti?)

Odlazim i ljubim tu oholu zenu u ruku, ona cak i ne gleda u mene, ponasa se kao da sam prozirna.

Ponekad za svu svoju pokornost jednostavno ne dobijes nista. Dobijes samo jos vece šutanje, jer se nekom osladi ta uloga nadređenog i onog vječito okrivljenog i podređenog.

U meni postoji ova ja, koja se trenutno čino vrlo jaka i koja cak moze stvoriti sliku da je ona zena koja se voli mnogo raspravljati i pametovati, i postoji ona strana mene koja umije biti toliko pokorna i poslušna, bas poput vijernog psa. Ona koja ce za ljubav pasti na koljena i nikakav ponos je nece sprijeciti u tome.

Ne mora to biti čak ni za ljubav, nego za princip, sasvim obican princip. Mogu ja da budem kao sve te nene koje savjetuju.

“Ja mogu biti sve ono sto ti pozelis. Ali mozes li ti biti sve ono sto ja pozelim?”

“Nekad su bile bolje zene kad se ves prao na rijeci, kad su se njive kosile…”… kad je ovo, kad je ono…

Prala sam i ja ves na rijeci, ne nekad, nego sad, u 21. stoljeću, udala se i prala ves na rijeci, pola naselja me vidjelo, i nije me bilo nimalo stid. Nisam rekla: “Necu ja da perem veš na rijeci!”

Muka mi je vise od tih prica kakve su zene nekad bile. Nek se prica malo i o tome kakvi su muskarci nekad bili. I na kraju krajeva, sta me briga za to nekad, jer ja ne zivim u proslosti. Ja bih mozda trebala veš mašinu bacit na smetliste i nac neku cistu rijeku pa da perem ves na njoj, jer po nekoj logici ima neke veze pranje veša u ovom ili onom, sa nečijom osobnošću.

Prale su ves na rijeci jer su morale! Nisu znale za drugo. Podnosile su kretene od muzeva jer nisu znale za bolje. Mislile su da to tako treba, da je to uredu, da to tako mora bit.

Klinac to tako treba bit!

Treba bit to da je čojk sam’ taki, da je pametan sam’ tako, da zna da voli samo tako, da je prava pravcata muškarčina, i kad uzme ženu da joj se ne smrači pred očima, nego da joj istog momenta svane. To je ono sto je normalno i sto treba bit.

“Bojte se Allaha u pogledu zena! Vi kod njih imate svoja prava, a i one kod vas imaju svoja prava.” (Muslim)